„Danas ću vas malo ispitati.“
Učionica se ukoči. Netko odjednom mora nešto hitno tražiti u torbi. Netko gleda u knjigu kao da je nikad prije nije vidio. Svi čekamo da profesor kaže:
„Tko želi odgovarati?“
Nitko.
Ni oni koji znaju. Ni oni koji ne znaju. Ni učenik koji je upravo podigao ruku da pita može li na toalet. Ruka se povuče brže nego što je izašla.
Profesor uzme imenik.
„Otvorit ću nasumce.“
Tu počinje procedura. Imenik se otvori. Profesor pogleda stranicu. Prozove učenika. Učenik ustane i krene prema ploči s izrazom lica osobe koja je upravo saznala da je izabrana u komisiju za nešto o čemu ništa ne zna.
I onda — nakon prozivanja — profesor napravi onaj potez dlanom po uvezu, baš uz otvorenu stranicu. Povlači dlanom po sredini, između listova. Mirno. Kao da zaglađuje papir. Kao da tješi imenik nakon što je morao izdati još jedno dijete.
Možda se profesor tako smirivao. Možda mu je to bila emocionalna regulacija: učenik odgovara, profesor polako prelazi dlanom po uvezu i vraća unutarnji mir.
A možda je upravo označio stranicu za sljedeću žrtvu.
Jer onda dođe drugi predmet. Drugi profesor. Drugo ispitivanje. Imenik se otvori — opet ta stranica.
Nasumce, naravno.
U jednom trenutku više ne vjeruješ u nasumičnost. Počneš vjerovati da imenik ima favorita. Ili da je profesor ostavio neku vrstu školske oznake: Ovdje se vraćamo. Ovaj još nije dovoljno odgovarao.
Učenik koji je prvi put prozvan već se nada da je cijela stvar gotova. Sjeo je. Preživio je. Možda je čak znao odgovor na pola pitanja. Ali onda se na idućem satu opet pojavi imenik. Drugi nastavnik kaže „otvorit ću nasumce“, knjiga padne na istu stranicu, a razred polako okrene glave prema istom učeniku.
To više nije usmeno ispitivanje. To je pretplata.
Učenik nije ni znao da se prijavio. Nije dobio potvrdu e-poštom, nije označio kućicu „slažem se da me prozivate iz više predmeta“, nije mogao otkazati paket. Samo se jednom našao na otvorenoj stranici, a profesor je nakon toga dlanom produžio članstvo.
„Samo ću te nešto pitati“, kaže sljedeći nastavnik.
Naravno. Samo nešto. Imenik je već pronašao osobu, profesor je već pronašao pitanje, a učenik pokušava pronaći razlog zbog kojeg bi se mogao preseliti u drugu školu do velikog odmora.
Najgore je bilo što se činilo da svi odrasli smatraju kako je postupak savršeno pošten.
„Otvorio sam nasumce.“
Gospodine, otvorili ste baš stranicu koju je vaš kolega jučer nakon prozivanja milovao po uvezu.
Je li to bila slučajnost? Je li knjiga sama razvila naviku? Je li profesor tim potezom smirivao sebe ili namjerno stvarao nastavak programa? Nitko nije znao. Učenici nisu imali vremena provesti istragu jer su se upravo pokušavali sjetiti razlike između fotosinteze i nečega što je zvučalo slično.
Možda je to bila jedina školska tehnologija koju odrasli nisu priznali. Bez računala, bez interneta, bez pametne ploče — samo imenik s omiljenom stranicom i profesorov dlan kao pečat.
I ti si sjedio u klupi dok se knjiga ponovno otvarala, gledao kako se stranica sama namješta i pomislio:
Ako me opet prozove, barem ću znati da sam važan.
Ne bih ja ništa rekla, ali ako te isti imenik izabere na tri različita predmeta, onda to više nije nasumično. To je već školski plan vjernosti.
Komentiraj