Postoji poseban trenutak u životu odrasle osobe kad cijeli dan sanja samo jedno: krevet. Od jutra govoriš da si umorna. Oko podneva već pregovaraš sama sa sobom. „Večeras idem ranije spavati.“ U 17 sati jedva funkcioniraš. U 20:30 izgledaš kao žena koja se upravo vratila iz rudnika, iako si najveći dio dana provela odgovarajući na mailove i tražeći gdje si ostavila mobitel.
U 21:30 konačno kažeš: „Idem samo malo leći.“ Ne spavati. Samo leći. Odmoriti leđa. Deset minuta. Možda petnaest. I naravno, poneseš mobitel. Ne zato što ćeš ga gledati. Samo da vidiš koliko je sati.
U 21:34 odgovaraš na poruku. U 21:41 otvaraš Instagram. U 21:53 gledaš video žene koja je reorganizirala cijelu kuhinju u prozirne posude. U 22:07 već ozbiljno razmišljaš trebaš li i ti presipati tjesteninu iz originalne ambalaže u staklenu posudu s drvenim poklopcem.
Ne trebaš.
Ali žena na internetu izgleda toliko mirno da očito drveni poklopci rješavaju nešto što terapija nije uspjela.
Nastaviš gledati.
Algoritam vrlo brzo shvati da večeras nemaš karakter i preuzima upravljanje. Počela si s organizacijom kuhinje, a dvadeset minuta kasnije gledaš veterinara kako vadi čarapu iz želuca labradora u Ohiju.
Ne znaš tog psa. Nikada nećeš upoznati tog psa. Ali sad moraš vidjeti je li dobro.
Dobro je.
Hvala Bogu.
Možemo dalje.
U 22:38 pojavi se video: „Five signs your body is asking for rest.“
Klikneš.
Naravno da klikneš.
Ležiš u krevetu, odbijaš spavati i gledaš video koji ti objašnjava da trebaš više spavati.
Moderna medicina stvarno je napredovala.
Prvi znak: umor.
„To imam.“
Drugi: teško se koncentriraš.
„I to.“
Treći: razdražljivost.
„Nisam razdražljiva.“
Video zastane jer internet šteka.
„AJDE VIŠE!“
Dobro. Možda malo.
U 23:02 konačno odlučiš ostaviti mobitel.
Dosta.
Sutra rano ustaješ.
Spavanje je važno.
Staviš mobitel na noćni ormarić, zatvoriš oči i mozak, koji je cijeli dan radio na otprilike 14 posto kapaciteta, odjednom se uključi kao poslovni sastanak.
Sjećaš li se one neugodne stvari koju si rekla 2008.?
Ne.
E pa sad se sjećaš.
Fantastično.
Ležiš u mraku i analiziraš razgovor koji se dogodio prije osamnaest godina s osobom koja se toga gotovo sigurno ne sjeća. Ali tvoj mozak smatra da je 23:07 idealno vrijeme za internu istragu.
„Zašto sam to rekla?“
Nema veze.
„Je li ona shvatila što sam mislila?“
Vjerojatno nije ni čula.
„Možda sam trebala reći nešto drugo.“
Kristina, bilo je 2008.
Pusti ženu na miru.
Taman kad riješiš slučaj iz 2008., mozak otvara novu karticu.
Jesam li platila račun?
Da.
Mislim.
Jesam?
Uzmeš mobitel da provjeriš.
Velika greška.
Jer sad je mobitel ponovno u ruci.
Provjeriš banku. Račun je plaćen. Mogla bi ga vratiti.
Ali vidiš WhatsApp.
Jedna poruka.
Odgovoriš.
Kad si već tu, samo ćeš provjeriti nešto na Googleu.
Nešto vrlo važno.
„Zašto se ljudi probude oko 3 ujutro?“
Ne znaš zašto te to zanima jer još nisi ni zaspala, ali informacije su informacije.
Google ti ponudi članak. Onda drugi. Onda forum na kojem žena po imenu Susan iz Michigana objašnjava da se već devet godina budi u 3:17.
Sad te zanima Susan.
Kako je Susan?
Je li riješila problem?
Susan nije odgovorila na forum od 2019.
Pomalo si zabrinuta.
U 23:49 odlučiš da je stvarno gotovo.
Mobitel ide dolje.
Oči zatvorene.
Mozak:
Treba kupiti deterdžent.
Zašto sada?
Samo da ne zaboravimo.
Dobro.
Sutra.
I Mariji je rođendan u petak.
Znam.
I trebala bi naručiti zubara.
SUTRA.
A gdje je ona potvrda koju trebaš—
DOSTA.
I tu se događa zanimljiv fenomen. Cijeli dan imaš pristup vlastitom mozgu i on ti ne kaže ništa korisno. Hodaš trgovinom i nemaš pojma što treba kupiti. Sjedneš u automobil i ne možeš se sjetiti kamo si krenula. Otvoriš laptop i zaboraviš što si htjela napraviti.
Ali čim legneš, mozak postaje osobni asistent godine.
„Usput, registracija auta.“
Hvala.
„I ona poruka na koju nisi odgovorila.“
Hvala.
„I možda bi trebala promijeniti lozinku za mail.“
Sada?!
Oko ponoći nastupa sljedeća faza: matematika spavanja.
Ako zaspim sada, imam sedam sati.
Odlično.
Ako zaspim u 00:30, šest i pol.
Može.
U 00:47: šest sati i trinaest minuta.
Nije idealno, ali ljudi funkcioniraju i s manje.
U 1:18 više ne računaš koliko ćeš spavati. Računaš koliko ćeš sutra patiti.
A onda počne pregovaranje s budućom verzijom sebe.
„Sutra ću ranije leći.“
Naravno.
Sutrašnja ti je fascinantna žena. Ona ide rano spavati. Pije dovoljno vode. Vježba. Ne jede gluposti. Odmah odgovara na mailove. Ne ostavlja rublje u perilici preko noći.
Današnja ti samo donosi odluke.
Sutrašnja ih mora provesti.
U jednom trenutku konačno zaspiš.
Alarm zvoni.
Otvaraš jedno oko.
Mrziš alarm. Mrziš jutro. Mrziš sunce. Mrziš ljude koji kažu da vole jutra. Posebno mrziš sinoćnju sebe.
„Zašto nisam ranije legla?“
Odlično pitanje.
Cijeli dan ponovno si umorna. Govoriš svima da si loše spavala. Piješ kavu. Oko 15 sati mogla bi zaspati naslonjena na printer. Oko 18 sati ozbiljno razmišljaš o tome da otkažeš sve obaveze i preseliš se u krevet.
I doneseš čvrstu odluku:
Večeras idem rano spavati.
Dođe 21:30.
Legneš.
Uzmeš mobitel.
Samo da vidiš koliko je sati.
I pojavi se video:
„10 stvari koje niste znali o ljudima koji su rođeni u rujnu.“
Pa dobro.
Deset stvari.
Koliko to može trajati? 😂
Ne bih ja ništa rekla. Ali ako ovaj tekst čitaš u krevetu nakon što si rekla da ideš rano spavati — ne brini. Sutra ćeš sigurno.
Komentiraj